ИЗВЕШТАЈ СА СТУДИЈСКОГ ПУТОВАЊА КОЈЕ ЈЕ ДРУШТВО ИСТОРИЧАРА РАШКОГ ОКРУГА ОРГАНИЗОВАЛО 21–24.10.2022.
После неколико оправданих одлагања, студијско путовање Путевима старе Херцеговине, у организацији Друштва историчара Рашког округа реализовано је у периоду 21–24. октобра 2022. Вођа пута био је професор историје Александар Мировић а на пут су кренули учесници квиза Краљево бира знање и представници Народне библиотеке „Стефан Првовенчани” Краљево, која је већ годинама суорганизатор овога такмичења и близак сарадник Друштва.
На пут смо кренули у петак, око 21.30, са стајалишта код Духовног центра „Свети владика Николај”. Представник агенције на овом путу био је Лазар, који нас је освојио својом отвореношћу и предусретљивошћу.
У раним јутарњим сатима стигли смо у Манастир Острог, једну од највећих српских светиња уклесану у Острошким гредама, између Даниловграда и Никшића. У овом манастиру, који је подигао Свети Василије Острошки у XVII веку и који данас чува његове мошти, присуствовали смо литургији. По завршетку литургије спустили смо се до Доњег манастира, који је по благослову Светог Петра Цетињског подигнут у XIX веку.
Уследио је наставак путовања ка Требињу, у које смо стигли у поподневним сатима. Након краћег предаха и ручка, посетили смо Манастир Херцеговачку Грачаницу, подигнут на узвишењу Црквина, вероватно на темељима старије светиње. У Цркву Благовештења, подигнуту 2000. године, из Сједињених Америчких Држава пренете су кости песника и дипломате Јована Дучића. Изградњу комплекса финансијски је помогао Бранко Тупањац, пословни човек из Чикага, који је рођен у Билећу. Осим реплике косовске Грачанице, у оквиру овог спомен-комплекса подигнути су владичански двор, амфитеатар, библиотека, летња башта...
Слободно време смо искористили за обилазак Старог града и посету Музеју Херцеговине. Реч је о једној од најстаријих установа културе у Источној Херцеговини, смештеној у згради из доба аустро-угарске владавине, у којој је најпре била касарна а потом требињска гимназија. Захваљујући сат-кули, високој 18 метара, зграда доминира старим градом. Како је наведено на сајту Музеја, према неким изворима, то је сат-кула коју је подигао Осман-паша Ресулбеговић, требињски капетан, почетком 18. века, али се сата нико не сећа, док је, према другим изворима, овде била црква, чији је звоник претворен у кулу.
У Музеју смо обишли сталну поставку, а пажњу су нам посебну привукли сегменти Етнолошке и Природњачке збирке. Имали смо прилике да видимо гостујућу изложбу Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења, коју чине радови монахиње Марије (Антић), припаднице сестринства српског православног манастира Рођења Светог Јована Крститеља (Јасеновац, Хрватска), који се налази у оквиру Епархије пакрачко-славонске.
Сутрадан, у недељу ујутру, посетили смо Саборни храм у Требињу, посвећен Преображењу Господњем, који је смештен у парку Јована Дучића. Црква је подигнута крајем XIX и почетком XX века, а детаљно је реновирана 1957. и 2008. године. У архитектури храма препознаје се више стилова, а романски и готски утицаји доминирају над византијским. Особеност овог храма представља податак да су на његовим зидовима осим светитеља представљене и значајне личности српске историје и културе: Никола Тесла, Михајло Пупин, Милутин Миланковић, Његош, Алекса Шантић, Јован Дучић, Карађорђе, Живојин Мишић, Степа Степановић, Милош Обилић, кнез Лазар. У лепо уређеном дворишту храма налази се споменик патријарху Павлу, а као посебну драгоценост ова црква чува митру Светог Василија Острошког.
Након обиласка живописне требињске пијаце, која нас је мамила својим бојама и укусима, и јутарњег предаха под чувеним требињским платанима, запутили смо се у оближњи Манастир Тврдош. Смештен на десној обали Требишњице, по народном предању, овај манастир је основан још у време цара Константина и царице Јелене, а потом је био срушен и опустошен све до времена краља Милутина, чија задужбина постаје крајем XII или почетком XIV века. Темељну обнову Манастира извршио је митрополит требињски Висарион I 1509. године. Манастир је два века, а можда и дуже, био седиште Хумско-херцеговачке (Требињске) митрополије. Потом је поново страдао да би велике обнове доживе 1928. и нарочито 1955. године. О Тврдошу се често говори као о тврђави православља у Старосрпској земљи Травунији и Захумљу (Хумској земљи Херцеговини и Приморју). Током пустошења Манастира многе његове светиње биле су пренете у Савину, коју смо наредног дана такође посетили.
Манастир је данас познат и по епископима новијег периода који су њему боравили: епископу Атанасију (Јевтићу) и епископу франкфуртском и свенемачком Григорију (Дурићу). Епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић) сахрањен је 2021. године у капели на манастирском гробљу, коју смо гроб такође обишли.
Из Тврдоша смо наставили пут до села Мркоњића, у Поповом пољу, где је на месту родне куће Светог Василија Острошког подигнута црква посвећена Светом Василију. Реч је о метоху Петропавловског манастира, који је саграђен пред сам крај прошлога века. У пријатном разговору сестра Емилија нас је упознала са животом у манастиру и послушањем сестара.
Одавде смо отишли до Љубиња и Цркве рођења Пресвете Богородице, која је 2005. године проглашена Националним спомеником Босне и Херцеговине. У темељима цркве пронађени су археолошки налази из ранохришћанског периода 4–6. века. Ту су и налази из средњега века, али и римског периода. У непосредној близини цркве смештено је гробље на коме су сахрањене жртве фашистичког терора, као и спомен-крипту, где су 1990 год. пренесене и смештене мошти жртава јаме Пандурица и постављени спомен-крстови љубињским Србима који су уморени у логорима Јасеновца.
Посебно потресна била је посета великом стратишту Срба Пребиловцима. У овом селу усташе су између 6. и 11. августа 1941. извршиле страшан злочина, у коме је страдало 826 од укупно 994 мештана Срба, углавном жена, деце и стараца. Већина је жива бачена у јаму Голубинку док су остали убијени на лицу места. Храм васкрсења Христовог у Пребиловцима саграђен је на месту спомен-костурнице у којој су 1991. године сахрањене кости 4000 Срба које су усташе током Другог светског рата убиле и бациле у 13 херцеговачких јама. У јуну 1992. године, хрватска војска минирала је спомен-костурницу.
По повратку Срба у Пребиловце, након 2000. године, остаци костију пребиловачких новомученика су сакупљени. Стали су у седам ковчега и оне су данас сахрањене у крипти Храма васкрсења Христовог, урађену по узору на Цркву Христовог гроба у Јерусалиму, која је симбол Васкрсења и симбол живота. Црква је освештана 2013. године, а свети мученици пребиловачки су канонизовани 2015. године и прослављају се 24. јула.
Из Пребиловаца смо се упутили ка Манастиру Житомислићу, који је такође сведок великог српског страдања у Херцеговини. Двадесет шестог јуна 1941.г. усташе су побиле цело братство Манастира Житомислића, њих осам, и бациле у Видоњску јаму на десној обали Неретве, а манастир је опустео, јер су крајем 1941. године све конаке, осим једне мале зграде, запалили Хрвати и Немци, пошто су претходно све опљачкали. Манастирска црква је тада само чудом Божјим остала поштеђена. Године 1991. у мермерну гробницу изнад олтара у Житомислићу свечано су сахрањене мошти Житомислићких новомученика (извађених крајем 1990. г. из јаме Видоња), уз саслужење патријарха српског господина Павла. Хрвати су половином јуна 1992. године спалили и срушили храм, а потом га великом количином експлозива минирали до темеља, заједно са конацима, чак је спаљен и миниран гроб новомученика Житомислићких монаха. Сестринство са игуманијом Евпраксијом и духовником игуманом Јованом (Недићем) избегло је из манастира неку седмицу пре уништења манастира. У току 2003. и 2005. године обновљени су црква и стари конак. Данас, са архимандритом Данилом (Павловићем), братство манастира се стара да светињу манастира Житомислић још више обнови.
Из Житомислића смо дошли у Мостар, где смо обишли стари део града са мостом у средишту. Наиме, током рата 1993. Стари мост, који је потицао из XVI века и који је био симбол града, срушен је а на његовом месту 2004. подигнут је нов. Године 2005. стари град и мост су уврштени на Унескову Листу светске културне баштине. Посебну атракцију представљају скокови младића са овог моста, високог 24 метра, у Неретву, чему смо такође присуствовали.
После овог емотивно богатог и напорног дана, чекала нас је још једна ноћ у Требињу а у понедељак, 24. 10, и посета Манастиру Савини и Херцег Новом. Свети Владика Николај у својим успоменама из Боке бележи: Сва је Бока лепа, сваки је кутић њен за дивљење, али једно је место најлепше, једно је уточиште најсветије, на једноме неголемом простору усредсредио је Творац Света све лепоте природне. То место, тај мали Едем, јесте манастир Савина. По предању, мала црква Успења Пресвете Богородице потиче из 1030. године а сасвим је извесно да је оваква каква је данас манастир подигнута у XV веку, као и Црква Светог Саве за коју предање говори да јој је темељ освештао сам Свети Сава у XIII веку.
Манастир је у својој вишевековној историји неколико пута остајао пуст и бивао обнављан. Најзначајнија обнова догодила се крајем XVII века, када се у Савини настањују монаси из порушеног херцеговачког Манастира Тврдоша са епископом Саватијем Љубибратићем на челу. Овом великом обновом отпочиње нови манастирски живот који ће свој врхунац достићи у другој половини XVIII века. После посете Манастиру Савини 6. октобра 1934. краљ Александар Карађорђевић кренуо у Марсеј, на своје последње путовање. У порти манастира је спомен-табла посвећена овом догађају, а ту су и споменици Његошу и Вуку Стефановићу Караџићу.
После посете Манастиру, у Херцег Новом смо обишли стари део града, као и споменик Твртку I Котроманићу, подигнут 2013. године.
Топло и сунчано време учинило је да дани проведени на овом путу буду обојени најлепшим бојама, често нас разуверавајући да је већ крај октобра.
Пуни добре енергије и позитивних утисака, око 14 часова смо кренули ка Краљеву, где смо стигли око поноћи.
Ана Гвозденовић
